Окупили смо се да одамо почаст сенима оних који су пали у прохујалим ратовима.
Да се сетимо и опоменемо:
Ко су нам дедови и прадедови!
Чије смо горе лист?!
Да не заборавимо да су они остали вечно млади,
да би ми и наши потомци старост доживели као градитељи и ствараоци,
научници и изумитељи.
Да нас свет памти по знању и постигнућима, а не само као ратнике и војнике.
Одрекли су се својих живота зарад наших!
Знали су борећи се за слободу своје земље:
„На гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење“.
Својим трудом, радом, вољом, својим стваралаштвом и градитељством,
добротом и љубављу,
исплешћемо им најлепши венац,
венац смислености њихове жртве.
Железник је ослобођен 14. октобра 1944. године.
Овај дан је описао Миодраг Марковић:
“ Био је то дан 14. октобар 1944. када је Железник ослобођен од Немаца после три и по године. Цело село се сјатило код кафане , у барама код школе. Војске је било свуда, по целом Железнику. На све стране видео се дим од ватре, свуда се спремала храна за војску. Народ је доносио брашно, маст, кромпир, пасуљ, лук, дотеривао сттоку И давао шта је ко имао и могао да да. У Железник су дошле следеће војне јединице: VI личка бригада, XII крајишка, XXI српка дивзија, VII црногорска бригада, војници су били у свим националним ношњама i свим могућим војним униформама. Било их је i у немачким војним оделима, старе српске војске, домобранским, француским, енглеским најчешће комбинованим са сељачком ношњом И готово је сваки партизан имао нешто од своје нционалнне ношње, што је означавало његово национално обележје. Војска се у Железнику одмарала неколико дана И вршила је припреме за ослобођење Београда И прелаз преко Саве.”
Током борби у Железнику је погинуло неколико Немаца. Припадници Црвене армије са тенковима, ушли су у село 15. октобра и сместили се у кућу Милоша Рајковића.
У рату је страдало 77 житеља Железника
Погинули првоборци:
1. Милован Нићифоровић,
2. Илија Чалић,
3. Милош Исаиловић,
4. Радоје Првуловић,
5. Светолик Милутиновић,
6. Милорад Ћирић
Жртве четника и усташа и специјалне полиције:
1. Лукић Павле,
2. Лукић Петар,
3. Праизовић Милан,
4. Стојановић Илија,
5. Илић Радосав,
6. Ристановић Милан,
7. Чупић Звездана,
8. Буша Тома,
9. Радојевић Боривоје,
10 Митровић Зоран,
11 Урошевић Пантелија,
12. Бранислав Лепојевић,
13. Гајић Бранислав,
14. Урошевић Милован,
15. Урошевић Благоје,
16. Урошевић Живојин,
17. Војиновиић Душан,
18. Рајковић Миодраг,
19. Првуловић Миросав,
20. Првуловић Милисав,
21. Првуловић Добривоје,
22. Лукић Илија,
23. Лукић Радован,
24. Лукић Милован,
25. Лукић Михајило,
26. Панић Илија,
27. Станојевић Миодраг,
28. Цветковић Павле,
29. Петровић Миодраг,
30. Васић Драгомир,
31. Васић Тихомир,
32. Станковић Боривоје,
33. Ранковић Благоје,
34. Исаиловић Милан
35. Митровић Љубомир,
36. Митровић Чедомир,
37. Митровић Тихомир,
38. Младенновић Милан,
39. Стојадиновић Живојин,
40. Миљковић Иван,
41. Маринковић Радомир,
42. Јакшић Живојин,
43. Недељковић Јован,
44. Илић Влада,
45. Лекић Живко.
Данас смо овде да се поклонимо њиховим сенима и минутом ћутања одамо им почаст,
Слава им!
Југославија је у Другом светском рату изгубила око два милиона становника. Материјални губици износили су око 46,2 милијарди долара. У рату су страдали градови, комуникације, индустријски објекти, пољопривреда је запуштена. У завршним операцијама за ослобођење земље Србија је дала око 300.000 бораца. Током ратних година у Србији је погинуло 160.626 грађана, 102.309 је трајно онеспособљено, док је преко 300.000 рат провело у затворима, логорима и интернација.
