Час историје пред спомеником Незнаном јунаку у Железнику 14.10.2019. године
Oво је час историје.
Окупили смо се да одамо почаст сенима оних који су пали у прохујалим ратовима.
Да се сетимо и опоменемо:
Ко су нам дедови и прадедови!
Чије смо горе лист?!
Да не заборавимо да су они остали вечно млади,
да би ми и наши потомци старост доживели као градитељи и ствараоци,
научници и изумитељи.
Да нас свет памти по знању и постигнућима, а не само као ратнике и војнике.
Одрекли су се својих живота зарад наших!
Знали су борећи се за слободу своје земље: „На гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење“.
Својим трудом, радом, вољом, својим стваралаштвом и градитељством,
добротом и љубављу,
исплешћемо им најлепши венац,
венац смислености њихове жртве.
ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 20. ОКТОБАР 1944.
Други светски рат у Србији започео је 6. априла 1941. године, без објаве, када су у раним јутарњим часовима 234 немачка бомбардера и 120 ловаца на Београд сручили 197 тона бомби. Тада је изгорело на стотине гађевина, уништено је непроцењиво благо Народне библиотеке, а тачан број људских жртава никада није био утврђен.
У ратним данима Београд је постао центар окупационе власти у Србији. Већина становника главног града суочавала се са многобројним недаћама. Несташица хране је била велика и довела је до појаве „црне берзе“ и због тога је свака слободна зелена површина коришћена за узгајање поврћа и житарица. Београђани су живели у сталном страху од хапшења и прогона, јер су формирани логори Бањица, Топовске шупе, Сајмиште и Милишићева циглана. Кроз њих је прошло више десетина хиљада заточеника, од који су многи стрељани или послати у злогласне нацистичке концентрационе логоре широм Европе. Народ је са нестрпљењем очекивао крај рата који се , у пролеће 1944. године, већ назирао. Јединице Народноослободилачке војске Југославије и совјетске Црвене армије заједно су узели учешће у „Београдској операцији“, како је назван битка за ослобођење Београда. Напад на велики град уједињеним снагама захтевао је најуже садејство јединица свих родова војске. Са совјетске стране јединице су предводили генерал – пуковници Бирјузов и Недељин као и генерал Жданов и Гаген. С југословенске стране припремама је руководио командант I армијске групе НОВЈ генерал -лајтнат Пеко Дапчевић.
Непосредан напад на Београд почео је у поподневним часовима 14. октобра 1944. године. После получасовног аретиљеријског напада из 300 топова и 24 минобацача на немачке бункере и положаје, совјетске и југословенске јединице продрле су до градских улица.
И поред великих губитака и неминовног пораза војници се нису предавали и борили су се за сваку улицу и зграду. У ноћи између 19. и 20. октобра на врху палате „Албанија“ завијорила се тробојка са црвеном звездом петокраком, коју је поставио борац Младен Петровић. Он се, са неколицином својих другова, пробијао од спрата до спрата, под сталном митраљеском паљбом. Оставши сам успео је да онеспособи посаду последњег митраљеског гнезда на врху зграде и развије заставу, после чега је подлегао задобијеним ранама. Овај чин је симбилично значио коначно ослобођење Београда од нацистичке чизме, после три и по године окупације, односно 1278 дана.
У поменутим борбама за ослобођење Београда немачке снаге су имале преко 15.000 погинулих и око 9.000 заробљених. Погинуло је око 3.000 партизана, а отприлике исто толико рањених, док су совјетске снаге имали 961 погинулих и неутврђени број рањених. Заплењено је скоро целокупно немачко тешко наоружање, ратна опрема и моторизација.
Посмртни остаци погинулих ослободилаца, који су сахрањивани по целог граду, пренети су 20. октобра 1954. године на заједничко Спомен – гробље ослободилаца Београда, где и данас почивају. Сваке године на тај дан, полагањем венаца, одаје им се дужно поштовање, захвалност и почаст.
Нека им је Вечна слава и Хвала за Слободу!
Железник је ослобођен 14. октобра 1944. Године. Овај дан је описао Миодраг Марковић:
“ Био је то дан 14. октобар 1944. када је Железник ослобођен од Немаца после три и по године. Цело село се сјатило код кафане , у барама код школе. Војске је било свуда, по целом Железнику. На све стране видео се дим од ватре, свуда се спремала храна за војску. Народ је доносио брашно, маст, кромпир, пасуљ, лук, дотеривао сттоку И давао шта је ко имао и могао да да. У Железник су дошле следеће војне јединице: VI личка бригада, XII крајишка, XXI српка дивзија, VII црногорска бригада, војници су били у свим националним ношњама i свим могућим војним униформама. Било их је i у немачким војним оделима, старе српске војске, домобранским, француским, енглеским најчешће комбинованим са сељачком ношњом И готово је сваки партизан имао нешто од своје нционалнне ношње, што је означавало његово национално обележје. Војска се у Железнику одмарала неколико дана И вршила је припреме за ослобођење Београда И прелаз преко Саве.”
Током борби у Железнику је погинуло неколико Немаца. Припадници Црвене армије са тенковима, ушли су у село 15. октобраи сместили се у кућу Милоша Рајковића.
У рату је страдало 77 житеља Железника
Погинули првоборци:
1. Милован Нићифоровић,
2. Илија Чалић,
3. Милош Исаиловић,
4. Радоје Првуловић,
5. Светолик Милутиновић,
6. Милорад Ћирић
Жртве четника и усташа и специјалне полиције:
1. Лукић Павле,
2. Лукић Петар,
3. Праизовић Милан,
4. Стојановић Илија,
5. Илић Радосав,
6. Ристановић Милан,
7. Чупић Звездана,
8. Буша Тома,
9. Радојевић Боривоје,
10 Митровић Зоран,
11 Урошевић Пантелија,
12. Бранислав Лепојевић,
13. Гајић Бранислав,
14. Урошевић Милован,
15. Урошевић Благоје,
16. Урошевић Живојин,
17. Војиновиић Душан,
18. Рајковић Миодраг,
19. Првуловић Миросав,
20. Првуловић Милисав,
21. Првуловић Добривоје,
22. Лукић Илија,
23. Лукић Радован,
24. Лукић Милован,
25. Лукић Михајило,
26. Панић Илија,
27. Станојевић Миодраг,
28. Цветковић Павле,
29. Петровић Миодраг,
30. Васић Драгомир,
31. Васић Тихомир,
32. Станковић Боривоје,
33. Ранковић Благоје,
34. Исаиловић Милан
35. Митровић Љубомир,
36. Митровић Чедомир,
37. Митровић Тихомир,
38. Младенновић Милан,
39. Стојадиновић Живојин,
40. Миљковић Иван,
41. Маринковић Радомир,
42. Јакшић Живојин,
43. Недељковић Јован,
44. Илић Влада,
45. Лекић Живко.
Данас смо овде да се поклонимо њиховим сенима и минутом ћутања одамо им почаст,
Слава им!
Југославија је у Другом светском рату изгубила око два милиона становника. Материјални губици износили су око 46,2 милијарди долара. У рату су страдали градови, комуникације, индустријски објекти, пољопривреда је запуштена. У завршним операцијама за ослобођење земље Србија је дала око 300.000 бораца. Током ратних година у Србији је погинуло 160.626 грађана, 102.309 је трајно онеспособљено, док је преко 300.000 рат провело у затворима, логорима и интернација.
